Nekom Holivud, nekom Bolivud

Negde u Španiji..

Avgust 2016. godine, brčkam noge na obali plaže San Huan u Alikanteu. Dobijam sms da su Indijci, mesec dana nakon kastinga i načelnog dogovora, prihvatili moje uslove i da me očekuju u Beogradu za 4 dana. U pitanju je snimanje filma pod radnim nazivom “Pobeda”. Ok, bacih se na posao traženja avio karata za Srbiju. Šaljem email sa molbom da mi proslede scenario. “Nemamo scenario, reditelj će ti sve objasniti kada dođeš”. Ok, zanimljiv princip, pomislih.

Vratih se u Beograd, u najčudniju i najluđu akcionu filmsku avanturu do sada. “Šta igram?” upitah vođu snimanja po imenu Bo. “Igraš albanskog narko bosa, brzog, ludog, udrogiranog i opasnog”. Ok, sviđa mi se. Istina, nikada mi se nisu sviđale uloge gde sam igrao obične ljude sa naizgled dosadnim životima, iako je umetnost od takvog lika napraviti dramu. Volim izazov, volim transformaciju, i pomislih kako je ovo jedna od onih šlag uloga u karijeri. Još samo da dobijem scenario.

Dan pred snimanje dolazim na kostimsku probu. Stavljaju mi svo prstenje i lančiće koje su našli u beogradskim radnjama, bave se brojem naušnica na levom uvetu i da li mi je brada dovoljno porasla, ali – niko ne spominje scenario. “Znate li ima li neko scenario?” – već zabrinuto pitam Boa, koji klima glavom na onaj njihov prepoznatljiv simpatičan način, kao da izgovaraju ne, i kaže: “Don’t worry, tomorrow”. Dakle, to znači na dan snimanja. To takođe znači brzo učenje teksta, budi profesionalac i veži konja gde ti gazda kaže. Ok.

Kreću snimajući dani..

Upoznajem se sa njihovom velikom zvezdom, indijskim Harisonom Fordom po imenu Adžid Kumar. Adžid je vrlo predusretljiv i fin čovek sa kojim sam proveo svoje snimajuće dane. Ono što je zanimljivo jeste da Indijci svoje glumce doživljavaju skoro kao polubogove. Bojažljivi ljudi iz indijske filmske ekipe su mi pričali – kada se negde pojavi Adžid, lokalni radio objavljuje lokaciju i odmah se skupi po 3000 ljudi spremnih da ga pipnu, uzmu autogram ili se slikaju sa njim. Kažu kako ljudi doniraju svoje organe za bolesne glumce, a događala su se i samoubistva koja su trebala da produže ugrožen život glumca.

Pitam opet za scenario, uporan štreber Sloba koji mora da smisli scenu i nauči tekst unapred. Međutim, reditelj drži hrpu papira i smišlja scenu na licu mesta, “bacajući” u tom trenutku tekst koji izgovaram. Ako sam do tada nešto znao o filmu, shvatih da sam u ovom trenutku kao Alisa u zemlji čuda. Igram albanskog šefa podzemlja kome su dali ime Sloba, sa tetoviranim natpisima na francuskom koji pritom priča na engleskom i srpskom. I – sve to naravno ima svoje zašto. Prvo, moj lik će nahovati indijski glumac. Drugo, njihovi filmski radnici se ne zamaraju detaljima jer je stopa neobrazovanih u drugoj najmnogoljudnijoj zemlji ogromna, niko neće primetiti materijalne greške, film treba da bude zabavan, da nudi ushićenje i da izgleda neverovatno dobro. Budžeti koji se izdvajaju za bolivudsku produkciju su vrlo slični američkim blokbasterima, i njihove zvezde dobijaju višemilionske ugovore.

Scena padanja na beton

U srpskoj kinematografiji snimanje se sastoji uglavnom od totala, pa dvoplana i na kraju krupnih kadrova. U indijskoj kinematografiji za jednu scenu snimaju po 30 kadrova iz najrazličitijih uglova. To je posebno bolno kada u borbi sa partnerom imate scenu padanja na beton. 30 puta. Mislim da mi se kuk još nije oporavio od snimanja, a ni komšije, koje su me zabezeknuto gledale kako šepam do stana, sa lažnom krvlju na rukama, i sa svim tetovažama na meni.

Na kraju snimanja, prišao mi je veoma fin čovek iz indijske ambasade: “Znaš li da ćeš posle filma postati velika zvezda u Indiji?” Pa, ne znam, ali bih voleo da uskoro posetim tu čudesnu zemlju. Ko zna, možda mi neko i zatraži fotku ili autogram na ulici. E to bi bila fora 🙂 Premijera je bila zakazana za april 2017. godine. Nemam informaciju da li se održala, ali sam veoma ponosan na ono što smo uradili. Razlog zašto tek sad kačim ove fotke je što sam obećao da do aprila 2017. godine neću otkriti ništa u vezi sa filmom, jer Indijci to drže kao najveću tajnu.

Svakako, ovo je bilo najuzbudljivije snimanje koje sam ikada imao. Divlji psi, gomila krvi, razbacani leševi, scene borbe, neobičan i nov način rada. Bez obzira što sam za samo nekoliko dana ostao bez glasa i iščašio kuk, čini mi se da bih ovakav tip filma mogao da snimam ceo život.

 

Bilo je zanimljivo odšetati od zgrade u kojoj smo snimali, niz ulicu, do prikolice za garderobu. Ljudi u šoku i neverici.

Scenografija za film, jazbina lika koga tumačim.

Mladi tattoo majstori iz Srbije su imali svakodnevno 3 sata posla da nanesu tetovažu na gornji deo tela.

I naravno, ništa bez kupatilskog selfija.

Indijci užurbano nameštaju set.

Posle ovog iskustva, prvi put sam poželeo da imam tetovažu.

Vredelo je strpljivo sedeti u stolici više od 3 sata.

Na setu svako ima svoju stolicu 🙂

Na snimanju sa indijskim Harisonom Fordom, Adžidom Kumarom.

 



2 responses to “Nekom Holivud, nekom Bolivud”

  1. Sanela says:

    Baš interesantna akciona priča. A odlično ti stoje tetovaže i ovaj kriminalni look 😎

  2. Dragana says:

    Stefe,nemam reči za tebe koja si faca tj.dasa. Samo da ti napomenem da imamo malu maturu zakazanu 12.maja tako da moraš doći do našeg divnog sela Veternika. Planiraj. Dragana Mitrović ex Stojanac…big kiss

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *